16.12.2011

Геолошко-сеизмичке карактеристике слива ријеке Врбас

Врбас

Терен анализираног дијела сливног подручја припада брдско-планинском, а само мањи дио равничарском типу рељефа. Већим дијелом, у брдско-планинском типу рељефа, водотоци имају уске долине облика кањона или клисуре. У њима су се формирали флувијалани облици рељефа, ријечне терасе и алувијалне површине, а ријетко и аде. Осим флувијалних облика на терену слива Врбаса су веома развијене крашке појаве. Најкрупније су Купрешко и Гламочко поље, крашке увале Добриња и Стричићи. Честе су и мање појаве као што су еставеле, понори, вртаче.

Старост стијенских маса на простору слива ријеке Врбас протеже се од силур-девона до плиоцена. Највећим дијелом терен слива ријеке Врбаса граде мезозојски седименти, преовлађујуће карбонатног састава.

Слив ријеке Врбас се распростире преко три крупне геотектонске јединице. Крајњи, сјеверни дио припада мирном, уједначеном Панонском базену. Узводно, укључујући и сјеверни дио средишњег простора слива, терен граде кредни кречњачко-флишни седименти и јурски офиолитски меланж. Средишњи и јужни дио слива граде палеозојске седиментно-метаморфне, тријаске седиментне и вулканске стијенске масе, карактеристичне за унутрашње Динариде.

Хидрогеолошка својства стијенских маса се, у највећем степену, међусобно разликују и имају највећи утицај на хидрогеолошка својства овог подручја, а најзначајнија су: мало отицање, а велика инфилтрација у подземље атмосферских падавина, постојање природних, издашних, подземних акумулација и бројна врела у долинама Врбаса, Пливе и њихових притока. У цјелини гледано, спољашње Динариде карактеришу стијенске масе гдје доминирају хидрогеолошки колектори пукотинско-кавернозне порозности и велике трансмисибилности. Унутрашњи Динариди имају значајно другачија хидрогеолошка својства јер у њиховом саставу преовлађују кластични седименти тријаса и палеозоика. Они се сврставају у хидрогеолошке изолаторе са слабо развијеном пукотинском порозношћу, што мјестимично омогућује формирање мале и слабо издашне подземне акумулације. Супротно, таква хидрогеолошка својства условила су бројне површинске сталне или повремене водотоке. Панонски базен граде углавном водонепропусне стијене, слабе пукотинске и интергрануларне порозности. На разматраном подручју постоје, у оквиру већих масива карбонатних седимената, хидрогеолошки колектори преовлађујуће кавернозне порозности и они чине најзначајније подземне акумулације, чије се пражњење одвија кроз крашка врела. Посебну целину чине вулканити којих има у све три геотектонске јединице. Они су по правилу хидрогеолошки изолатори усљед слабе испуцалости.

Од инжењерскогеолошких врста стијенских маса, убејдљиво најчешће су чврсто везане стијене. Међутим, оне се никако не могу генералисати, како због петрографских карактеристика, тако и због стања испуцалости-распаднутости. Због тога се у петрографско-минералошком смислу издвајају: карбонатне стијене, базичне магматске стијене,
силицијске стијене и седименти глиновитог везива

Подручје слива Врбаса се у погледу сеизмичности, грубо може подијелити на 4 цјелине:

  • Сјеверни, доњи Врбас, низводно до ушћа ријеке Црквена (Mmax~5,7-6,5, 1=8-9° MSC),
  • Средишњи ток Врбаса, од Јајца до ријеке Црквена (Mmax~5,0-6,5, 1=7-9° MSC),
  • Југозападни дио слива (Mmax*5,0-6,5, 1=7-9° MSC) и
  • Југоисточни дио слива (Mmax*4,8-6,5, 1=7-9° MSC).

Због најмањег епицентралног растојања од највећег жаришта (Бања Лука), средишњи дио слива Врбаса се сматра најугроженијим подручјем.